Izvini, malo je nabacano i iz drugih skripti, ali nemam vremena da ga još doterujem... Moram da štrebam
Ocena stanja sistema
Postoji 2 osnovna cilja ocene stanja sistema kvaliteta :
1) omogućavanje upravljanja u sistemu kvaliteta ;
2) dobijanje sertifikata.
Ocenu stanja sistema kvaliteta za dobijanje sertifikata obavljaju stručnjaci iz nadležne organizacije u skladu sa propisanim pravilima.
Uvek imamo poredbeni element (etalon koji definišemo) sa čime ćemo porediti naš sistem. Trebamo da imamo zadato stanje i ocenu stanja da bi mogli upravljati.
Ocena se utvrđuje u odnosu na definisani etalon. Problem kod ocenjivanja stanja sistema kvaliteta je što nisu dovoljno definisani parametri stanja sistema kvaliteta, pa samim tim nisu definisani etaloni u odnosu na koje bi se iskazivala ocena stanja.
Savremeni trend je ocenjivanje stanja ne samo radi upravljanja, već i za simulaciju stanja. Ne samo da lečimo posledice, već i da sprečavamo uzroke, a za to je potrebna simulacija sistema.
Ako ima previše različitih ocena, one postaju beskorisne jer se ne može sagledati sistem, pa se teži da ta ocena bude numerička i da ima malo različitih. Takođe, teži se ka tome da ta ocena bude jednostavna, objektivna (da se zasniva na objektivnim pokazateljima), da postoji mogućnost automatske obrade podataka i da bude pod što manjim dejstvom onih koji obavljaju ocenjivanje.
Postupak ocenjivanja treba da bude jednostavan, sa što manjim angažovanjem kadra i sredstava.
Postoje 3 osnovne metode:
Metoda A: Metoda anketa i uviđaja.
Počiva na određenom skupu pitanja, koja bi trebalo da reprezentuju određenu pojavu ili opis neke pojave ili to bi trebalo da bude verbalni model koji oslikava stanje nekog sistema.
Prvi su se pojavili testovi i ankete Lojda sa sumom reprezantativnih pitanja koja bi trebala da provere da li se svojstva sistema poklapaju sa zahtevima standarda.
Ova metoda je spisak pitanja sa odgovorima DA/NE .
Greška ove metode je 50%.
Mane: Neuravnoteženost postavljenih pitanja (nema ravnopravnosti među pitanjima tj. ona imaju različitu težinu ili rang). Pa je nadogradnja ove metode - da se svakom pitanju dodeljuje ponder, u skladu sa objektivnom težinom pitanja u građenju konačne ocene. U primeni pondera, u osnovi, postoje tri osnovne matematičke metode: aritmetička, geometrijska i harmonijska sredina; kojima se računa ponderisana vrednost (suma pondera=1 ili 100%). Međutim i ovako postavljeni test ne eliminiše mogućnost laganja; zato se prave spregnuta pitanja, da bi se utvrdilo da li je neko slagao.
U savremenijim testovima postoje pitanja koja proveravaju odgovore na prethodno postavljena pitanja – to su spregnuta pitanja. U testovima Lojda i Boinga postoji postoji čak 12 spregnutih pitanja. Njihova nadgradnja je da se vrši uviđaj: nakon verbalnog odgovora zahteva se uviđaj u stvarno stanje sistema, kako bi se proverila tačnost dobijenih odgovora. Traže dokaze. Pravi testovi imaju čak i negativne poene.
Ovo služi kao osnova za ocenu stanja sistema pri izdavanju sertifikata. Često se primenjuju i korektivne mere, probleme sa malim ponderima (izriče se tzv. “mala korektivna mera”).
2 velika problema metode A :
1- Objektivnost. Rešenje: predocenjivačka poseta (popunjavanje testa) i ocenjivačka poseta (proverava se da li su dati odgovori istiniti). Nakon toga se izdaje zaključna ocena.
2- Sa gledišta organizacije, najveća mana je što firma koja uspostavlja stanje nema osnovu za upravljanje jer na osnovu ovih pitanja ne dobija odgovor šta treba promeniti .
(3-)Pa, čak, i mogućnost neodgovarajućeg testa, ako test nije dobro postavljen. Pitanje se može isključiti ako mu se da ponder 0.
Metoda se koristi uglavnom u :
-internim proverama u samoj organizaciji
-eksternim proverama ( pri sertifikaciji sistema )
Mana: Ne mogu se pratiti promene ocena u vremenu (promene stanja sistema) jer nema dovoljno elemenata.
Da bi ocene mogle da se prate tokom vremena, one moraju biti na nekoj skali i moraju biti jednoznačne.
Za umanjenje subjektivnosti u ocenjivanju učestvuje nekoliko ocenjivača, a konačna ocena je rezultat njihovih pojedinačnih ocena.
Metoda B:
Zasniva se na hijerarhijskom modelu sistema – sistem kvaliteta se posmatra kao hijerarhijski sistem.
Eksperti projektuju model sistema za konkretnu organizaciju.;
1)Eksperti ocenjuju realno stanje svake karakteristike ;
2)Utvrđuju se ponderi pojedinih delova sistema ;
3)Primenom matemetičkog modela izračunavaju se ocene stanja delova sistema.
Mehanizam ocenjivanja počinje od najnižeg hijerarhijskog nivoa – ocenjuju se redom: karakteristike, elementi, podsistemi, funkcije, podprocesi i sistem kvaliteta.
Za svaku karakteristiku vezujemo najmanje 4 atributa:
-izvršilac (koji radi – imenom i prezimenom; i to bar 2 – primarna i sekundarna odgovornost, zbog međusobne zamenjivosti)
-standard ili propis (da se zna kako se izvršava neka karakteristika)
-procedura ili postupak (propisuje iso 10 013, da bi znali kako se obavlja)
-opis ocene stanja + ponder
Mehanizam naizgled složen, ali jedini koji može da da dovoljno informacija za upravljanje.
Problem je kod podprocesa jer često nema smisla definisati podprocese. Ako nema podprocesa, onda ih treba uvesti, makar fiktivno, u krajnjem slučaju zbog zaokruživanja broja koraka (da bi bio isti broj karakteristika).
Ponderi se dodeljuju u odnosu na pondere višeg hijerarhijskog nivoa. Karakteristike dobijaju pondere u odnosu na podprocese i elemente; elementi dobijaju pondere u odnosu na podsisteme i funkcije; funkcije dobijaju pondere u odnosu na sistem kvaliteta (kao i podsistemi i procesi).
Uobičajena skala za ocenu je od 1 do 5 (greška ocenjivanja u ovom slučaju je 20%)
a da je skala od 1 do 100 greška bi bila 1%, ipak, ovo se ne uzima jer problem je u velikom broju opisa ocena, pa to onemogućava ocenjivanje.
Eksperti ocenjuju samo najniži nivo, jer je nemoguće oceniti elemente (zbog ogromnog broja opisa). Npr. ako 1 element ima 3 karakteristike, a svaka karakteristika ima 5 opisa ocene, onda ima 5na3=125 različitih opisa ocene elementa.
U praksi ima oko 1000 karakteristika, a oko 50 elemenata.
Dodelom pondera 0, privremeno se isključuje taj element (tj. karakteristika) iz ocenjivanja.
Do uravnoteženja ocena u celom sistemu došlo bi samo u slučaju kada bi svaki viši deo bio opisan istim brojem elemenata nižeg nivoa.
Rasipanje rezultata od 10% je dozvoljeno u odnosu na uravnoteženost sistema.
Ova metoda omogućava računanje crnih tačaka.
Crna tačka (CT) – (tzv. neiskorišćeni potencijal) onaj segment u sistemu koji ima najveću razliku između max ocene umnožene za ponder i realne ocene umnožene za ponder. ili To je razlika između umnoška ocene i pondera realnog i maksimalnog.
CT = Omax P – Or*P = P(Omax – Or)
CT pokazuje da u tim tačkama postoji najveća mogućnost da se rešavanjem tih problema automatski sistem može podići enormno visoko. Ovako se ostvaruju najbolji nefekti.
Opet, crna tačka locirana na određenom nivou važi samo za taj nivo, ne mora da znači da će ona uticati na nadređene nivoe. Npr. ako je locirana određena karakteristika kao crna tačka, ne mora da znači da će element kome ona pripada biti crna tačka sa aspekta elemenata tj. moguće je da neki drugi element bude crna tačka na tom nivou (zbog pondera).
Ovo daje mogućnost paralelnog rešavanja nekoliko segmenata.
Ova metoda je i zgodna za simulaciju, gde možemo ići unazad tj. od željene ocene stanja, pa otkrivati šta sve moramo da zadovoljimo (na dnu, pokazatelji za ove simulacije su zadati opisi ocena stanja).
Na taj način se automatski dobija dosta mehanizama za upravljanje.
-elementi za odlučivanje (šta je problem);
-elementi za upravljanje (šta je crna tačka);
-putokazi za upravljanje;
-procedure;
-odgovornosti, zaduženja.
Problem metode: Objektivnost (jer eksperti ocenjuju).
Da bi se ovo izbeglo na bazi Foresterovih dijagrama tokova definiše se model dijagrama tokova, koji služi kao osnova za ocenu stanja.
Ova metoda nije pogodna za ocenjivače jer je neophodno modeliranje za svaku organizaciju.
Metoda C:
Glavni zadatak ove metode je da isključi subjektivnost čoveka. Za to je neophodan dijagram tokova.(slika)??
Problem: Kako validovati etalon? (pretvoriti neko stanje u ocenu)
Nekoliko mehanizama za validaciju etalona u metodi C :
1-Ne barata se ocenama 1-5, nego standardizovanim informacijama.
2-Kao etalon se može uzeti potrebno stanje, ali problem je kada ne znamo šta je potrebno stanje. Postoji mehanizam za izgradnju ocene 1-5.
3-Željeno stanje-ono što je ambicija, strategija, cilj firme.
Problem: Koliko je dobro definisano željeno stanje?
4-Faktor ekonomičnosti : Ek=(( P-T )/T) * 100
Ocena stanja preko faktora ekonomičnosti je 100% tačna.
Ekonomičnost je dobar etalon samo na vrhu sistema. Problem je kod podsistema- ne zna se koliki su prihodi podsistema. Rashodi se prate kroz računovodstvo, ali je jako teško ispratiti prihode (šta je i u kojoj meri uticalo na ostvarenje prihoda)
To je bio razlog da se razvije
metoda D (kombinovana metoda) koja koristi podatke od metode C preko ekonomičnosti i metode B obrnutim redosledom. Na osnovu C metode se sračuna korekcija za B metodu i korekcija se provuče kroz sve nivoe. Dobija se korigovani sistem.
Ova metoda je izuzetno dobra i koristi se za simulaciju.
.gif ":)")