Када се погледа светска пракса, према њеном мишљењу, лако се долази до закључка да су код нас мастер студије погрешно конципиране. „У свету је приметно да студенти завршавају једне студије, а онда промене факултет за мастер, јер је поента мастера да се прошири знање, а не продуби, како је то код нас”, појашњава др Турајлић.

Ако хоћемо да напредујемо у науци, ми морамо да реорганизујемо последипломску наставу. Треба да је сузимо, да јој тражимо продорни шпиц у науку, а не да је ширимо и трпамо сијасет предмета само зато што имамо много професора на факултетима. Наше студије су преоптерећене, имамо много предмета, превазиђених дисциплина, дисциплина које треба објединити... Изузетак је српски језик који би морао да буде на свим факултетима до краја, јер је чињеница да нам са факултета излазе неписмени људи – став је професора Андрејевића.

a ova je fenomenalna



svaka cast na tekstu

Razlika između 42 i 44 ispita je 4.8 %

Ma, "bog za kompjutere i elektrotehn'ku"

Једна од крупних структурaлних слабости западних друштава данас јесте у сфери образовања. Проблем није везан за слабости општег образовања, како се у Србији понекад мисли. Опште образовање и „интелектуалност“ одавно нису велике теме. Низак ниво општег образовања помаже стварању некомпликованих личности и доживљава се као предност, а не мана. Проблеми образовања су у прагматичној сфери – западна друштва школују све мање инжењера, математичара и научника (поготово оних у базним наукама).

Англосаксонци, како је то већ ред, и овде „предњаче“. У култури која агресивно промовише епикурејски начин живота, било какав лични напор или одрицање чини се бесмисленим. Општи тренд је да се избегавају „тешки“, математички оријентисани факултети, у корист наративних. Бекство од математике почиње још током средње школе и то је место где се образовне слобости прво генеришу. Додатни проблем је то што су и научници и инжењери, када раде у струци, деградирани и релативно слабо плаћени, а глобализација и конкуренција са истока додатно потенцирају овакве трендове.

Србија у образовању следи погубне западне трендове. Високошколски систем производи све већи број дипломаца који се никада неће запослити у струци и чије знање не треба никоме – ни у земљи, нити ван ње. Математика није на цени, природне науке и инжењерство се потискују и све је мање студената који уписује ове факултете. Оно мало колико их заврши гледа да побегне путем својих старијих колега. Управо ови дипломци најлакше емигрирају. Њихово знање напољу траже и онда када га не плаћају адекватно. Како је кадрова у земљи све мање, Србија није атрактивна за производне инвестиције. Ово није кључни разлог српског индустријског заостајања, али један од разлога сигурно јесте.

Какву год реформу образовања Србија буде вршила, у њеном центру би морале бити математика, фундаменталне науке и инжењерство. Само тако ће се креирати квалитетна и еластична радна снага, способна да покрије широку лепезу послова – од оних у индустрији, до оних у финансијама. Та врста реформи је комплексна, тражи време, а резултате даје споро. Њене резултате, међутим, инвеститори најбрже уочавају.