|
Чланак је мало дужи, али ВЕОМА занимљив...
---------------------------------------------
ЕКОНОМСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ
Драган МИЛЕНКОВИЋ
Када је у августу 1945. године капитулирао после неуспелог покушаја да освоји Азију и Пацифик, Јапан је био земља којој нико не би ни помислио да позавиди. Преко три милиона Јапанаца (војника и цивила) погинуло је, а 3.100.000 мушкараца, припадника јапанске Царске армије, затечено је у удаљеним земљама, без перспективе да се одмах врате у земљу. Исто толико (3.100.000) зграда и кућа било је уништено у америчким бомбардовањима од 1943. до 1945, што је 15 милиона особа у 90 градова оставило без крова над главом. Подразумева се да је у овом броју порушених кућа било много и пословних зграда, тако да су бомбардовања уништила и велики број фабрика и предузећа. Као и индустрија и пољопривреда је била у јадном стању, нарочито због тога што је у ратним годинама главни део радне снаге био мобилисан и одведен преко мора у освајачке походе. Сваког дана током 1945. године просечно шест особа је од глади умирало у главном граду Токију, а три особе у оближњем граду Јокохами. Преко 10 милиона Јапанаца било је пријављено бироима рада, а, ако би и нашли посао надничара, били би за цео дан рада плаћени између једног и два јена. Лоптица куваног пиринча (тек да се превари глад ) на некој уличној тезги у Токију коштала је између 10 и 15 јена. Кеса са 1,5 килограма сировог пиринча на црној берзи коштала је 120 јена - најмање 60 дневница надничара.
У земљи увек оскудних природних ресурса хране је било веома мало и била је скупа, па чак и они који су имали некакво запослење нису могли да је себи довољно приуште. У листу "Асахи шинбун" из новембра 1945. објављено је писмо домаћице чији муж је био запослен у локалној власти и зарађивао 200 јена, а минималне потребе само у храни биле су око 600 јена. Стотине хиљада људи ходало је улицама, одлазило у села, иако саобраћај још није био како треба успостављен, у покушају да дођу до хране. Глад је била толико велика да, када би негде успела да купи комад роткве, мајка ју је прво жвакала (уместо да је сече ножем), да би и сама унела неки хранљиви састојак, а онда је давала деци да је поједу. Када би неки осиони амерички војник, припадник окупационих снага, из обести бацио једну једину жвакаћу гуму у гомилу људи који су чекали градску железницу, долазило је до правих туча, за ту незнатну количину драгоценог шећера. Те године, оптужен да је силовао и убио седам жена, један мушкарац из Токија изјавио је на суду да му је било веома лако да жене намами код себе. "Говорио сам им да у стану имам хране и оне су све озарене полазиле за мном", рекао је судији. И они који су покушавали да покрену неки посао, наилазили су на непремостиве препреке, јер у земљи једноставно ничега није било. Јапан ионако оскудева у сировинама, због чега је делом и кренуо у освајања, а у разрушеној земљи још никако много тога није функционисало. Бензина на пумпама није било или је било строго рационално, а једини извор горива са црне берзе били су окупатори - амерички војници, до којих није било тако лако доћи, а који су своје услуге веома скупо наплаћивали. Да би спречили и најмањи одлив бензина, америчке војне власти бојиле су га у црвено и често контролисале резервоаре аутомобила које су возили Јапанци. Ако би код некога нађен бензин црвене боје, казне су биле драстичне. Како је та иста разрушена и сопственим ратним апетитима испошћена земља већ 1951. године имала стопу раста привреде од 11,5 процената, 1959. године стопу раста од 18,3 одсто, а пораст укупног производа у петнаестогодишњем периоду од 1960. до 1975. од 203 одсто (САД су у исто време имале пораст укупног производа од 27,5 одсто, а ЕЕЗ 60 одсто), да би убрзо почела да буде називана "земљом економског чуда"?
Како је та после Другог светског рата окупирана земља постала једна од водећих светских економија и сада друга економска сила на свету, то су многи стручњаци покушавали да објасне, али једноставног објашњења, заснованог искључиво на економским показатељима, није било. Економисти хладне главе покушавали су дуго да јапански економски раст вежу за избијање Корејског рата 1950. године, у коме су Сједињене Америчке Државе водиле главну реч, а одскочна даска за тај рат била су им јапанска острва. Позиција сервисера и снабдевача америчке армије дала је Јапану неопходни залет за успон на економском плану, кажу они, али тај рат је кратко трајао (до 1953.) да би могао да толико значајно утиче на економију једне земље. Јапану је помогло и то што после Другог светског рата није имао армију, па је сва средства могао да усмери у развој економије, кажу други, али је и то само делимично тачно, јер је армија у Јапану, само под другачијим називом (Јапанске одбрамбене снаге), почела била да се (на амерички захтев) ствара већ у време тог истог Корејског рата, значи само пет година после јапанске капитулације. Светски познати економисти се нису много прославили кад су износили своја предвиђања судбине економије Јапана после Другог светског рата. Амерички економски стручњак А. Акерман је, на пример, анализирајући јапанске економске показатеље одмах после капитулације 1945. рекао да није оптимиста што се тиче онога што Јапан економски може да постигне. Јапан може да: 1) ако му се континуирано даје страна финансијска помоћ евентуално достигне стандард и економски раст из 1930/34. 2) да у најбољем случају дође на неку врсту позитивне нуле, али уз велике унутрашње проблеме и животни стандард на егзистенцијалном минимуму - рекао је Акерман. После, када је Јапан већ постао "економско чудо", економисти и социолози утркивали су се да дају што боље објашњење овог јапанског успеха, али ретко ко од њих је икада дао право објашњење, јер би оно укључивало много различитих фактора. Оно што би овај аутор желео да истакне је првенствено јапанска оригиналност и особеност, коју су показивали од самих почетака својих контаката са светом. Португалски језуита Алесандро Валињано, један од првих мисионара и уопште странаца из Европе, који је дошао у Јапан на половини 16. века, написао је чувену реченицу у којој каже да "Јапанци као да се увек труде да све раде различито од других" - толико су били оригинални и самосвојни.
Примивши будизам и културу од Великог кинеског царства у петом веку, Јапанци су показали велику способност асимиловања туђих достигнућа, без велике штете по сопствену националну и културну особеност. Иако су образовани Јапанци у почетку писали на кинеском, кинеско писмо је брзо прилагођено јапанском језику и ушло у званичну и књижевну употребу. Први познати роман у свету у 10. веку "Прича о принцу Генђију" написала је једна Јапанка, дворјанка Шикибу Мурасаки. Управљање државом, законодавство, пољопривреда, архитектура, занати, све то су Јапанци примали од Кинеза, али су све те тековине тада најразвијеније државе света успевали да тако прераде да често постану боље од оригинала и да добију свој јапански печат. Али, ма колико примали од Кинеза, јапански владаоци нису пристали и да постану кинески вазали, па су у огорченим борбама у време боравка Марка Пола у Кини и непосредно после тога сачували своју самосталност, а Кинези ( Монголи - јер су они тада владали у Кини) су били десетковани, у чему су Јапанцима помогли и јаки ветрови, који су они назвали Камиказе (божанство ветра). Када су католички мисионари из Европе стигли у Јапан у 16. веку, за кратко време у хришћанску веру преобратили су око 300.000 Јапанаца и запретили да Јапан постане само једна од европских далеких колонија, јапански владари (регент Хидејоши и шогун Токугава) стали су томе на пут, одлуком да се Јапан изолује од осталог света, како би се сачувао од стране најезде. Док су европске земље међу собом поделиле Азију и Пацифик, Јапан је, самовољно изолован, остао независан кроз векове. Али, отварање према свету и модернизацију у 19. веку Јапан није дочекао као потпуно заостала земља. Технолошки, он је био на нивоу 16 и 17. века, али организационо, земља је стално усавршавана. Токио је био милионски град када је Лондон имао само четрдесетак хиљада становника. Јапанско позориште, сликарство и књижевност били су развијени до у Европи невиђених размера. Посебно је било добро развијено занатство и сектор услуга, на које су Јапанци касније, као на добру базу, надовезивали модерна знања и модерну технологију. Поред тога, владајућа класа самураја, која од почетка 17. века није имала много посла, јер је тада Јапан живео у миру, није се бавила само ратним вештинама, већ су самураји били просечно међу најобразованијим класама у светским размерама. Читање филозофских дела, књижевности, писање, сликарство, изучавање дела о тактици, биле су обавезне активности за самураје кроз векове.
Током изолације земље, када је у Јапан повремено свраћао само понеки холандски брод, неки самураји ризиковали су животе да дођу до атласа, речника, уџбеника за медицину, како би унапредили своја знања. Под притиском самураја у Јапану је и извршена такозвана
|
.gif ":)")
